Fejsbukačenje me sve više podseća na vremena kad se u kafićima cirkalo na crtu. Čim se ulogujem to je kao da sam se uhvatio za bravu ugostiteljskog lokala u kojem tačno znam ko sedi za kojim stolom, a ko rukavam glanca šank. Prisutna je čak i doza gordosti u momentu pojavljivanja jer valjda ništa nije toliko bitno kao osećaj zapaženosti. Oni kafe posetioci koji su bili grupisani kako u desnom tako i levom zadimljenom ćošku ili ovi fejsbukački koji su se načičkali sa obe strane ekrana bilo u ravni ili po vertikali imaju istu potrebu kao i svi oni koji su nekad stubovima mladenovačke pijacete češkali ledja. Korziranje glavnom čaršijskom ulicom zamenjeno je kafenisanjima i probudjenom željom za ispijanjem što većih količina soka od ječma da bi se danas sve to pretvorilo u tastatursku borbu kojom se na sve moguće načine pokušava očuvanje nekada stečene društvene pozicije, ali i u juriš kojim se džinovskim koracima beži iz anonimnosti.
Iako sam mišljenja da nisam izneverio ničija očekivanja jer sam ubeđen da pripadam onima od kojih nikada niko ništa nije ni očekivao i dalje posle svakog vođenja ljubavi sa bromazepamom pokušavam da se isteglim i smireno iz razvalina kako miloševičevskog tako i dosovskog sistema izvučem na površinu sve lešinare, ali i crkotine ne bi li se potkosmajski vazduh konačno oslobodio abnormalne koncetracije otrova. Eto, ponovo upadam u jezičku varku i zbog nečeg što bi se možda moglo okarakterisati kao dodvoravanje jer pojavu ne zovem pravim imenom već je oblikujem da bi odglumio pristojnost.
Delim mišljenje onih koji govore da u sredini prepunoj lopova ne treba na društvenim mrežama previše držati do morfologije. Pokradenima i izigranima nije do gramtičkih zakonitosti, odnosno do deklinacije i konjugacije već je neophodno što više govoriti o smradu koji bije iza svakog mladenovačkog ugla.
Kako je došlo vreme da budemo zaokupljeni smradom jer je to ne samo lokalna već sveopšta društvena pojava onda mi kao prva asocijacija iz sećanja izviru Karamazovi i opis kojim je Dostojevski progovorio o truleži duše i to usred manastira.
Pitam se ali jos uvek ne dobijam odgovor- Ako je monah Zosima koji je propovedao ljubav i poštenje tako jako zaudarao kako li će onda onog dana kad se bude raspadao zasmredti ološ koji je opustošio moju varos? Zahvaljujući Dostojevskom i karamazovštini naučio sam na primeru svetog starca da raspadanja nisu pošteđeni ni oni koji su budućnost čoveka videli u bratstvu izgrađenom na veri u Boga i Hristovom učenju, ali mi još niko nije objasnio koliki je vek trajanja pljačkaša koji opstaju tako što mrvicama hrane sitne intrigrante i kupuju ljubav radnim mestima ili upravnim odborima u javnim preduzećima.
Slova su mi se na tastaturi izlizala od spominjanja raznoraznih “domaćina” i dokazivanja da u politiku niko ne ulazi da bi dobio izgubljene bitke svojih prethodnika već da bi pokupio što se pokupiti može.
Da je fejsbukačenje poprimilo elemente kafanskog licemerja i poltronstva najbolji pokazatelj su oni sa kojima deliš isti ćošak razmenjujći mišljenja i to na njihovo insistiranje da bi se kasnije uverio u dvoličnost jer su poput kafanske ture poslali nekoliko lajkova baš onima koje su u elektronskom došaptavanju izlepili šlajmaricom. Ne, to nisu anonimni i lažni koji zauzimaju posebno i značajno mesto, već oni koji uživaju u svojim transformacijama i nadaju se da bi u bliskoj budućnosti mogli biti nagrađeni tako što bi potencijalnim jahačima na opštinsku kasu i kvadratne metre mogli biti na usluzi, a njihova obaveza bi se ogledala u držanju toalet papira dok izabrani voljom naroda ili možda rečeno jezikom savremene političke terminologije-prekomponovani bude vršio nuždu.
Kad je reč o onim lažnim fejsbukačima, oni se ponašaju kao oprezno gradsko pseto. Umiljavanjem se izbore za prijateljsku naklonost iako mu ne znaš pedigre i odakle stiže, a onda kad ga dobro nahraniš okreće leđa i odlazi u nepoznato. To su one fejsbukačke džukele koje se hrane informacijama i uživaju u lažnim prijatelstvima, one koje glume kucu iako je u pitanju pseto.
Kako je fejsbukačko prijateljstvo pitanje slobodne volje, a borba za bolje sutra moje varoši stvar istrajnosti, onda me ni lavež sa tastature ne može poremetiti. Zahvaljujući naučenom u godinama kad ponos Srbije nije predstavljala akademska elita sa sumnjivim diploma, ali i garažnom zvuku na koji sam se primao kao većina provincijalaca koja je zakoračila na stepenik Studentskog kultrnog centra ili provela bar jednu noć na Akademiji u Rajićevoj , prema lavežu i pretnjama se odnosim tako što proverim da nisam slučajno zaboravio stihove iz pesme” Kreni prema meni” kojom su Cane i Anton obeležili možda i najbolji period u postojanju Partibrejkersa:
- Možes da laješ, možes da režiš
Možeš da ostaneš a možeš i da bežiš
Bez duše si niko, bez duše si ništa
Kupuješ, prodaješ, oduzimaš i dodaješ
Posle provere pogledam da li je Mladenovac i dalje tamo gde je nekad bio, da li je na curulama blato ili se možda salonke sijaju pa iz pomenute pesme dodam i ono KRENI…
Tekst je prvi put objavljen 23. decembra 2013. godine na ličnom blogu Moja pričaonica
