Ne znam odakle da krenem. Da bih stigao do CILJA trebalo bi da znam gde se nalazi START. Koliko mi je poznato, za svaku regularnu trku potrebno je pažljivo sačekati da neko pucnjem označi početak. Ako kažem da sam prevalio ne baš zanemarljivo životno doba, a da još nisam ni krenuo, onda sam bliži verovatnoći da nikad neću ni stići. Iako znam da je u trci potrebna konkurencija i da ne mogu trčati protiv samog sebe, to ni u kom slučaju ne znaći da želim da me neko usmerava. Za tapkanje u mestu okrivljujem samog sebe. Previše vremena sam potrošio na uspostavljanju samodijagnoze i pokušaju da pronađem odbrambeni mehanizam ne bi li se zaštitio od lokalne infekcije. Svestan sam da u konkurenciji trenutno inficiranih i hronično obolelih u trku ulazim kao trkač sa invaliditetom koji to ni jednog trenutka ne sme prikriti. Kako sam samog sebe osakatio onog trenutka kada sam posle druge godine studija zalupio vrata Filološkog fakulteta i rekao- gud baj faks, onda pre nego što pronadjem START, drugima želim da dam do znanja da ako ikad stignem do CILJA, sigurno ga neću pretrčati, već ću se do njega dovući.
Razlog lutanja, ali ne i zalutalosti, pronalazim u ličnoj borbi protiv površnosti, rastresenosti i ukorenjenoj nesposobnosti za bilo kakav vid duže usredsređenosti. Pronalazim ga u onom stanju svesti koje bi se po mnogima temeljilo na pogrešno usmerenoj pažnji i uzaludno utrošenoj energiji. Za mene je to bilo i biće dogovor sa samim sobom uoči trke u kojoj se vreme umesto štopericom meri rečima. Onom istom mernom jedinicom kojom se ponose oni koje su izujedali događaji pa se memoarima odupiru vlastitoj skrhanosti. Za razliku od njih koji su reči pretvoril u deo štita ne bi li trošni materijal lakše odoleo udarcima vremena, ja kao da rečima još uvek tražim sebe u sebi. Reč je za mene merna jedinica, ali ona dođe i kao pasma, to jest onaj lek koji se posipa na bolno mesto.
Obrazovni hendikep i osakaćenost u vidu neposedovanja fakultetske diplome omogućava mi da na putu do CILJA lakše podnosim ruganje književnih ekologa i ćistunaca pisane reči. Baš, zbog takvih kojima je u mojoj trci dodeljena uloga vetra koji bi li me lupao po prsima, ponekad zažalim što nisam rođen u nekakvoj nedođiji. Jer da sam kojim slučajem došao na svet u nekakvoj seoskoj zabitosti onaj ukorenjeni paganski gen koji ne dozvoljava lutanje već se striktno pridržava zdrave seoske filozofije i prostodušnosti, verovatno bi me zaštitio od svih onih prljavština koje donosi stalna potreba za javnim dokazivanjem i pokazivanjem pred masama. U utrkivanju sa sa životom i pokušaji da se domognem CILJA ostavljen sam na milost i nemilost rečima koje treba da izmere, a po potrebi i odmere sve one zaostatke prouzrokovane dugotrajnim sanjarenjem i bespotrebnim samopametovanjem čiji se koren nalazi u provincijskom genu začaurenom negde na granici njive i asfalta. To je onaj nagon koji te lukavo primorava da budeš ono sto nisi. Nudi ti raznorazne čarolije i neumorno opija sve do onog trenutka dok ne ispostavi račun tako da uslugu i lukavu ljubaznost počneš otplaćivati samoćom i uviđanjem da se život polako pretvorio u životarenje. Upadaš u kandže onog stanja svesti na koje novokomponovani šumadijski domaćini, slavari i biznismeni školovani po zatvorskim paviljonima ili defektnim odeljenjima gledaju kao na tuđu sramotu ili nesrećnu sudbinu. Za razliku od njh koji se ne opterećuju zato što će kad tad morati da otplate sitna i krupna zadovoljstva kojima ih je đavo potkupio, ja sam ipak odlučio da se pokorim interpunkcijskim lukavstvima i sa mukom koju sam prvo sebi upakovao pa onda natovario, po ko zna koji put pokušam da možda smisao pronadjem u besmislu.
Sada kad u Srbiji više nije ravno jeresu ili možda kolaboraciji citirati nekoga sa one strane Save, pod olakšanim okolnostima traženja sebe u sebi i smisla u besmislu, bestidno se poklanjam rečima Igora Mandića iz njegovog razgolićavanja u čudesnom putovanju kroz bolnu iskrenost nazvanu ’’Sebi pod kožu“.
-’’Tako, kad misliš da te uhvatila nekakva bolest stoljeća, da ti duša pati bez ikakva shvatljiva razloga, onda je najbolje potrudit se da se dobro pokenjas. Kad se tijelo liši suvišna opterećenja , duša odjednom propjeva, sve je blistavije i jednostavnije“.
U ovoj savetodavnoj instrukciji pronalazim taktički potez u preskakanju svih onih prepreka koje je neophodno savladati ne bi li se u trci sa životom ublažio unapred dodeljen inferiorni položaj. Zahvaljujući tom mandićevskom oslobađanju suvišnog opterećenja i u težnji da duša propeva, u pisanju i trci čija je merna jedinica REČ , kao da pronalazim bekstvo od svih onih zardjalih malogradjanskih fraza medju kojima posebno mesto zauzima ona čuvena koja glasi – Hvataj poslednji voz. U toj dobronamernoj, ali uvek ironičnoj poruci izgovorenoj od onih koji bi najrađe da te gledaju dok trčiš za vozom jer je to jedan od elemenata na kojima se nadgrađuje njihova trivijalnost, ja se hvatam za voz koji više nikuda ne saobraća.To je onaj voz koji se pre stotinak godina zaustavio na pedeset i četvrtom kilometru od Beograda prema Nišu i više se nije pomerio. Iz njega su izašli, a da toga možda nisu ni bili svestni, suživotnici Sanstefanskog mira i Berlinskog kongresa, ali možda i vršnjaci Ota fan Bizmarka . Ne verujem da je iko od njh lupao glavu zbog toga što je Rusija bila ponižena i zadovoljeni interesi Britanije i Austrougarske. Važno je bilo da se pruga našla novoj mapi Evrope. Za namere lukavog pruskog državnika koji je osnovao Nemačko carstvo nije bilo previše mesta u pričama ondašnjih Petrovića, Milojevića, Radosavljevića, Obradovića, Stanića i ko zna kojih sve još, jer je najbitnije bilo u novosagrađenoj baraci Uroša Predića iz Selo Mladenovca nabiti glavu u tanjir sa čorbastim pasuljem. Zahvaljujući tom vozu i šumadijskoj proždrljivosti, ali i nenormalnoj potrebi za sto većim količinama soka od šljiva, od jedne obične barake nastala je mehana „Kosmaj“.
Kao i svaka prostitutka koja i dan danas pored štajge znalački podilazi pod kožu i zavodi ne mareći previše zato što po nekada i zaudara, tako je i ta bludnica omamila mnogobrojne znatiželjnike. U njeno sladostrašće najpre su upali plugari iz Užica, Mileta i Radosav Parezanovič. a onda su se ređali Petar Stankić, ćurčija iz Selo Mladenovca, njegov imanjak Spasić berberin iz Azanje, pa raznorazne abadžije, opančari, stolari, kolari, čuveni bozadžija čiča Drecko, dođoš iz Makedonije… Nije bludnici odoleo ni Naum Anastasijević iz Kruševa koji je u znak zahvalnosti za pruženu ljubav sagradio prvi mlin zvani ’’cincarski ’’i ostao tu pored nje ne bi li se istovremeno i sladio i patio.
Od voza zaustavljenog za sva vremena i lokomotive koja je davno prestala da brekće, istorija je znalački napravila zamku u koju su decenijama upadali i mudriji od mene. Ono – Hvataj poslednji voz… bilo je kao vodilja svima onima što su se kao na privesku naređali na tandrkalima Naumovog mlina. Na postojanje pedesetk kuća i nekoliko zanatskih i trgovačkh radnji , najverovatnije u trenucima razbribrige koja ga je odvajala od pomisli na sve ono što u dvorskoj postelji nudi Draga Mašin, naseo je i kralj Aleksandar Obrenović. Potpisivanjem ukaza o proglašavanjem naselja varošicom, poslednji iz kraljevske dinastije Obrenoviča preduhirtio je puščana zrna oficira zaverenika i mastiljavim štemplirom zaustavljenom vozu omogućio da zauvek ostane varoški. Zahvaljujući njemu koji je zbog nerotkije i bludnice u majskoj noći zauvek Obrenovićima zatvorio vrata Srbije, na katastarskim spisima, komunalnim i telefonskim uplatnicama i dan danas stoji napisano, neretko i u zagradu gurnuto- MLADENOVAC VAROŠ. Ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog tog VAROŠ i voza za koji se jos uvek držim, poslednji kralj iz dinastije Obrenovića za mene nikada neće biti ćoravko i za njega neće važiti ni jedna podrugljivost koju su mu zbog slabog vida i kratkovidosti u međusobnim došaptavanjima nadenuli oni koji su mu i presudili. Njemu ugasniku kuće Obrenovića koji se topio i istopio izmedju kukova žene koja je u dvor ušla kao sirota udovica prepuna patnje i nesrećnih ljubavi, a iz njega izneta kao mrtva kraljica , ne dugujem samo ja zahvalnost, već svi oni koji su najedanput počeli da glume uzvišenost ponosni zato što su i zvanično postali varošani.
Dragan Gula Nikolic
